Историја

Пребиловци су старо српско село у Херцеговини, на ободу долине Неретве. Од Чапљине су удаљени 5, од Мостара 35, а од мора 20 км.
Претке данашњих Пребиловчана затекли су Турци у селу, приликом освајања Херцеговине у 15. веку. До 1941. године, Пребиловци су били, за херцеговачке прилике, велико и економски јако село. У централном делу села и шест засеока, живело је више од 1000 становника.
Пребиловци су познати симбол страдања српског народа. Јапански дневник Тхе Asahi Shimbun (Токио) уврстио је ово село међу четири најстрадалнија села у свету, у Другом светском рату. Према извештају оружништва (жандармерије) НДХ, из септембра 1941. године , усташе су тога лета убилe 826 Срба из Пребиловаца. Само у једном дану, 6. августа те године, убијено је преко 550 жена и деце из села, бацањем у Шурманачку јаму код Међугорја. Тада је угашен живот у 57 породица. Илиндански покољ 1941. године преживело је само 170 Пребиловчана, претежно одраслих мушкараца.
Преживели очеви из Пребиловаца, који су у августу 1941. године остали без првих супруга и деце, женили су се поново и у позним годинама добијали нову децу. Село је тако наставило да живи, са незацељивим ранама, без генерација рођених 1930.-41.године.
Послератне власти су настојале да се усташки злочини над Србима заташкају, па су у том смислу спречавале сахрану жртава из јама, чије су отворе забетонирале. У јесен и зиму 1990/91. године, родбина жртава је је отворила 11 јама на подручју некадашњег столачког среза( Шурманци, Бивоље брдо, Хутово Градина, Хутово Хаџибегов бунар, Кукауша доња и горња, Јасоч, Поплат, Прењ Рудине, Прењ Голубинка и Дубрава) и из њих извадила кости жртава, опрала их и пренела у сеоски дом у Пребиловцима. Поред Пребиловаца ту су пренете и кости српских жртава из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Тасовчића, Опличића, Локава, Козица, Тријебња, Дабрице, Шћепан крста, Љубљенице, Чапљине, Почитеља, Пијесака, Стоца, Сарајева и околине, околине Требиња и других места.
На 50. годишњицу страдања, 4.8. 1991. мошти ових мученика, заједно са моштима страдалих на стратиштима Морин оток, Орахов до и два у Чапљини, њих око 4000, су после литургије и опела, које служио српски патријарх Павле, свечано положене у крипту Спомен цркве Сабора Српских светитеља и Пребиловачких мученика у Пребиловцима.
Снагама које су биле и остале баштиници усташке идеологије и праксе, сметали су Пребиловци и мученичке мошти, које су сведочиле истину о догађајима из прошлости. Зато су одлучиле да их потпуно униште, заједно свим материјалним и духовним наслеђем српског народа у долини Неретве.
У јуну 1992., војска Републике Хрватске, заједно са војним и паравојним формацијама херцеговачких Хрвата и муслимана, под командом генерала збора ХВ Јанка Бобетка, је заузела сва српска насеља у долини Неретве, поубијавши при томе све затечене српске цивиле. По том су све српске куће, цркве, манастири, културно историјски споменици, привредни и комунални објекти су минирањем срушени или су спаљени.
Мошти пребиловачких и дргих мученика су оскрнављене. Спомен црква је од темеља срушена, терен пораванат грађевинским машинама, да би се на њему и око њега била зсновала депонија, која је уклоњена тек 2002. године.
Судбина моштију мученика још није разјашњења, а досадашњим ископавањима нађено свега 5% костију, од сахрањених у спомен цркву. Нађене кости смрвљене експлозивом и постављеним авионским бомбама, а део њих је по условима велике темературе и притиска сједињен са остацима бетонских зидова . Разорено је и оближње сеоско гробље, кости многих покојника спаљене или однете на непознато место.
Тако су Пребиловачки и други мученици, после 50 година, други пут убијени што је злочин без примера у свој људској историји. Да су жртве и злочинци припадници неких других народа о овоме злочину би говорио цео свет. Овако, Пребиловци су обухваћени организованим заборавом да не би покварили концепт грандиозног злочиначког плана према српском народу који се свакодневно, пред нашим очима, спроводи.
Али, знамо да рат против Бога нико није добио, нити ће га добити. То нам је нада и утеха. Они који су хтели да сакрију зверства својих дедова и очева, тако што су уништили свете мошти пребиловачке деце и других мученика, нису могли убити Истину. Као и њихови дедови и очеви, убили су само себе пред Богом, а свој народ осрамотили пред оним што је остало од људи.
Пребиловци су тако још једном прослављени мученичким венцем и уподобљени да се назову Херцеговачким Врачаром.